„Čim završim fakultet, idem.“ „Ovde nema budućnosti.“ „Videću gde mogu da pronađem bolju priliku.“
Ovakve rečenice danas se među mladima u Srbiji čuju veoma često. Toliko često da je razgovor o odlasku postao deo svakodnevice, a ne velika životna prekretnica. I gotovo da ne postoji mlada osoba koja makar jednom nije razmišljala o tome kako bi joj život izgledao negde drugde.
Ipak, priča o migracijama mladih mnogo je složenija od jednostavne podele na „ostati“ ili „otići“.
Najčešće se govori o ekonomskim razlozima: boljim platama, stabilnijim poslovima, višem standardu ili kvalitetnijim uslovima rada. I zaista, istraživanja OECD-a i Evropske fondacije za obuku pokazuju da mladi iz regiona Zapadnog Balkana među glavnim razlozima za odlazak navode upravo bolje profesionalne mogućnosti, sigurnije tržište rada i kvalitet života.
Ali migracije mladih nisu samo pitanje novca. Vrlo često su povezane i sa osećajem perspektive. Sa pitanjem da li mladi veruju da mogu da planiraju život, razvijaju ideje, menjaju poslove, greše, napreduju i budu vrednovani na osnovu svog rada.
Jer odlazak ne mora nužno da znači odustajanje od svoje zemlje. Za mnoge mlade to je pokušaj da pronađu prostor za razvoj, iskustvo, obrazovanje ili drugačiji životni ritam. Isto tako, ostanak ne znači nužno manjak ambicije. Mnogi mladi žele da ostanu upravo zato što ovde vide porodicu, prijatelje, zajednicu i osećaj pripadnosti koji je teško izgraditi negde drugde.
UNDP u svojim analizama o migracijama u Srbiji posebno naglašava da fokus ne bi trebalo da bude samo na sprečavanju odlaska, već i na stvaranju veza sa dijasporom, razmeni znanja i otvaranju prostora za povratak mladih koji žele da svoje iskustvo jednog dana donesu nazad.
Možda je važnije pitanje: kako da mladi, bez obzira na to gde žive, ne izgube osećaj povezanosti sa društvom iz kog dolaze?